Kolika je doza arogancije potrebna da bi se zbog jedne scene iščupalo mlado drvo i to usred Dorćola koji je zaliven betonom za sve pare?

I da li se to stvarno tako radi?

Dođe baja i čupa, ruši, buši, zida itd. jer je u zanosu shvatio da mu se ne dopada kako reke teku, kako lišće šumi, kolika je planina…

U vremenu kad se snima pred zelenim ekranom, a onda ubacuju pejzaži i kreira ambijent.

Kad iz kadra može u obradi da se izbriše slon, čovek, kit, kruzer, Jeti, pola grada i sl.

I nije stvar u tome što će siroti javor posle polivati bogojavljenskom vodicom u doba suše kako bi se oporavio, jer neće, zato što ih boli uvo.

A ni drvce se neće oporaviti taman ga patrijarh blagosiljao ili mu vlaške gatalice bajale, ili hodže, ili ko god.

Još su prosute masne laži da je drvo već bilo polugotovo pre nego što su ga izmestili.

Vreme je da studio menja onog ko im piše saopštenja.

Mislim da su u svojoj anahronoj kapsuli gde se rastura fizički predeo umesto da se sređuje digitalno u montaži, zaboravili da sada postoje fotografije svega i svačega pa čak i dvanaestogodišnjeg javora zdrave bogate krošnje.

Zelenilo ćuti, inspekcije ćute (nadam se da će progovoriti), sasvim očekivano ćuti i Opština, samo se X i Instagram pune komentarima i „pre“ i „posle“ slikama.

Naravno ćuti i Tuna, ćuti jer ribe ne govore i jer joj aerodinamični oblik omogućava da se kreće superbrzo, pa je već od javora otplivala do kraja filma.

A produkcija koja je izabrala ime po jedinstvenoj ribi ćuti zato što dovoljno rekla: ko vas šljivi, ovde možemo da radimo šta hoćemo, vaš grad je naša scenografija, pazite da vam ne probušimo gume, ne polomimo noge jer nećemo da dajemo keš za statiste sa posebnim potrebama ili da vam ne srušimo tvrđavu na Kalemegdanu pa da vam izbrišemo grad iz vodiča za strance, ma i Avalu možemo da smaknemo, onako for real da ne bismo brljali po videu jer nam ružno stoji na reklami za kafu.

Ne znam gde prestaje umetnost i počinje biznis, ali oni su duboko zaglibili u glad za profitom, a profit ljude čini manje ljudima a više produktima baš tog profita i nagrada i projekata, sve manje umetnicima.

Portfolio im zveči od silnih uspeha, njima je to verujem dovoljno da zauzmu stav „može nam se“.

Ovde im se očigledno i može.