Našim kolegama i saradnicima Danasa, Marku Vidojkoviću i Nenadu Kulačinu, kako ANEM javlja ponovo su, po ko zna koji put stigle pretnje smrću. Nije da to oni nisu očekivali (teško neko može na tako nešto „baš navikne” i ogugla)… ali, pre nego što je ta „vest” (ako je to više novost) „legla” na portale i pre nego što stignete da je kliknete, sustiže je nova – da je u noći između subote i nedelje zapaljen automobil valjevskom tužiocu Vukašinu Vujičiću.

Ne treba biti prorok ili prozorljiv da znate i pre nego što je otvorite da je „Vukašin Vujičić jedan od retkih tužilaca u Valjevu koji je od početka ’stao na stranu pravde’ i nastavio da sprovodi zakon uprkos pritiscima”, kako su naveli valjevski studenti i gimnazijalci kao i da je „spaljivanje”, normalno (ako je to – normalno) usledilo posle njegovog višenedeljnog javnog targetiranja na režimskim lokalnim tabloidnim medijima. To se danas i ovde podrazumeva.

Sezona lova na sve neistomišljenike Vučićevog režima je odavno otvorena i „lovostaj” se ni ne nazire. Svi su „legitimna meta” tabloidnih targeta od studenata, profesora, opozicije, pisaca, reditelja, glumaca, aktivista, „građanista”… svakom ko (iz)nađe i najmanju majkavost (a, nije da ih nema) tzv. „naprednjačkom” (za njih svakako – zlatnom dobu). Napadi, pretnje i tabloidiranje novinara omiljena je duštvena igra, sportska disciplina i stranačko-partijska obaveza svih pristaša vlasti.

I, mogu da je upražnjavaju mirne duše, s voljom i na vreme i to punim imenom, prezimenom, telefonima, nalozima, društvenim mrežama… i, naravno na već pomenutim „kanalima” (u, zgodan izraz kanalima) koji samo niču po Srbiji ko prijave za Ekspo volontiranje.

Jer, zaboga, pa dok je ove vlasti – nikad neće „pasti”. Ma, jok. Još ih za to „pregalaštvo” smrti u najavi nagrađuju, unapređuju, pohvalno ističu u „obavljanju te građanske dužnosti”… Rečju boljiraju a u krajnjoj liniji kada sa mača i late (ovako se pravilno kaže), lečka „zanesu” prebiju, polome, potpale, pregaze… od predsednika se – aboliraju. Pa, ko da odoli?! I, ni ne odoljevaju, a i što bi.

Kada se pretnje smrću prijave Tužilaštvu za visokotehnološki kriminal to se obično tu i završi. Za razliku ako neko slučajno, onako pripit, pomene predsednika na fejsu. E, onda stižu legioni, eskadroni i ostali „oni” koji ga u pratnju kamera svojih omiljenih tabloida privode k’o da je Eskobar ili bin Laden, sa sve eksplikacijom da je povezan sa „blokaderima” ili protestima.

Isto je i sa ovima što (ne)reaguju na (ne)tehnološki već običan kriminal. Policija niako da otkrije ko je prebio ili zapalio kola studentu, profesoru, aktivisti… Sem, ako naravno nisu (spo)minjali zvučni top. E, tada izvesno mogu da ih očekuju na kućnoj adresi.

Prošle nedelje Danas je pisao da je Viši sud u Beogradu zabranio jednom takvom lokalnom „širitelju mržnje” i „sejaču bljuvotina” da targetira profesorku iz Valjeva dok traje proces protiv njih po njenoj (kakvi slučajno službenoj, etičkoj, esnafskoj…?) tužbi. Ali, to je samo kap u okeanu protiv lojalističkih nasrtaja, harangi i poziva na linč.

Kultna crnohohumorna komedija Denija Bojla uči nas da postoji i malo ubistvo među prijateljima. Ovde nema ništa ni malo, ni smešno a kamoli prijateljsko. Krv je odavno već pala, pada i padaće i dalje jer vlastima ne pada na pamet da „ranu sanira” već je samo produbljuje. Dok, uskoro ne „padne” i prva glava.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.