U kakofoniji letnjih naklapanja i zapaljivih trućanja pojavila se informacija o ceni – dostojanstvenog života.

Ima onih koji veruju da je dostojanstven život nematerijalna vrednost „po sebi“ i da zato nema cenu. Ali, računica nekog od centara levičarske (ne)moći nenaklonjenog kapitalizmu i zagovorniku demokratskog socijalizma (sic) pokazala je da dostojanstven život u Srbiji košta – 154.740 dinara.

Taj svojevrsni touché (pogledati značenje u grubom prevodu) plasiran je u vreme klasno zaoštrenih, tradicionalnih pregovora poslodavaca i radničke klase o minimalnoj ceni rada za iduću godinu i trebalo je da posluži kao podrška lobiranju radničkim delegatima u Socijalno ekonomskom savetu da izboksuju što veći minimalac.

Ta „plata za život“, smatraju platformski levičari, zapravo je minimalna zarada koja bi bila dovoljna da pokrije osnovne socijalne i egzistencijalne potrebe radnika/ce i njihovih porodica.

Sudeći po informacijama do koji je u četvrtak došao Danas, poslodavci (država i kapitalisti) nisu imali ni razumevanja ali ni para za razbacivanje i ispunjavanje želja digitalnih lobista pa je minimalna zarada za dogodine „zakucana“ na 70.470 dinara.

Da su uslišili zahtev za minimalnom zaradom od 154.740 dinara verovatno bi 95 odsto preduzetnika i biznismena u Srbiji moglo da ugasi biznise i zatvori svoje kompanije jer ne bi mogli sa takvim troškom rada da naprave pozitivan račun poslovanja.

Nije za potcenjivanje ni njihova računica da je za dogodine planiran rast BDP-a od 2,8 odsto, inflacija od oko četiri odsto i da je onda dovoljno da minimalna zarada poraste 9,2 odsto.

I ovogodišnji pregovori socijalno-ekonomskih partnera patili su od starih boljki, nerazumevanja ekonomske logike i neshvatanja funkcionisanja biznisa. Pojedini kibiceri/lobisti uporno istrajavaju na anahronim teorijama i aporijama potrošenog marksizma.

Bazična greška kojom se poništava ekonomska logika i motiv preduzetnika da stvara novu vrednost je fokus na zahtevu da se prihod deli a ne da se stvara. Recimo, važnije je da se novac iz preduzeća podeli na visoke minimalne (i standardne) plate nego da se prvo gleda kako da se zaradi. Primer takve ideje je zahtev da „plata za život“ bude 154.740 dinara.

Time se zaobilazi važno pitanje – a šta ako poslodavac, privatni preduzetnik, iz raznih razloga (situacije na tržištu, globalnih kretanja, uticaja države) nije u mogućnosti da isplati visoke zarade. Jedno rešenje je da smanji proizvodnju i otpusti deo radnika, a najgora solucija je da potpuno ugasi biznis i zatvori preduzeće. Vredelo bi napraviti računicu koliko bi radnika izgubilo posao ako bi minimalna zarada bila 154.740 dinara. Sigurno ne manje od 20-30 hiljada.

Privatna kompanija nije socijalna ustanova, kad bi bila – bankrotirala bi.

Razlog zbog kojeg neki radnici zarađuju niske plate nije taj što su poslodavci pohlepni izrabljivači. Ako je eksploatacija dovoljna da objasni niske zarade, zašto bi onda poslodavci ikada plaćali nekome više od minimalno propisanih 405 dinara po satu?

Zarade su takve kakve jesu jer odražavaju dve stvari: produktivnost radnika i konkurenciju među poslodavcima.

Poslodavci ne zapošljavaju radnike da bi im učinili uslugu. Ne, oni zapošljavaju radnike da bi zaradili novac. Oni zapošljavaju radnike samo ako su nadnica koje isplaćaju manje ili (bar) jednake vrednosti produktivnosti radnika. I drugo, ako poslodavac plaća na primer 370 dinara na sat nekome čija produktivnost iznosi 405 dinara na sat, taj radnik neće dugo ostati kod tog poslodavca.

Konkurentski poslodavac će ponuditi, recimo 390 na sat da privuče tog radnika u svoju firmu. A onda će se treći poslodavac pojaviti s ponudom od 400 dinara na sat i privući radnika u svoju firmu.

Konkurencija među poslodavcima, a ne određivanje zarada u socijalno-ekonomskom savetu, je ono što štiti radnike od eksploatacije. Poslodavac koji ne može da odredi minimalnu zaradu u svojoj kompaniji, koji ne može nikoga da otpusti i ne može da bankrotira postaje mašina za pokroviteljstvo siromašnim radnicima.

Podizanje cena radne snage, pa i minimalne zarade, za preduzeća koja se svakodnevno bore na tržištu da ostanu u igri isto je što i kamen oko vrata a ne spasilački pojas. Vlasnik biznisa nije u obavezi da bilo kom radniku obezbeđuje dostojanstven život.

To je obaveza svakog pojedinca. Kako će pojedinac to da uradi, zavisi isključivo od njega, to je njegov lični problem i izbor.

I ovogodišnje lobiranje sledi logiku od ranije i pati od jednog pojma koji nema veze s ekonomijom. I sad se čuje reč „dostojanstvo“ – dostojanstven život, dostojanstven rad, dostojanstvena zarada… Dostojanstvo je dragocena antropocentrična vrednost, ali nije ekonomska kategorija. Njom se ne može meriti radni učinak (produktivnost) radnika na osnovu kojeg, inače, vlasnik preduzeća određuje plate.

Dostojanstvo ignoriše produktivnost. Plata za dostojanstven život mora da se zaradi na tržištu a ne za „zelenim stolom“. A da bi se zaradila i uvećavala, radnik mora da bude produktivan. A da bi bio produktivan mora stalno da se obrazuje i inovira. Radnik može da zaradi veću platu učenjem, napornim radom ili inovacijom. Povećanje minimalne zarade nije magični štapić koji će radnike učiniti produktivnijim.

Minimalna zarada od 405 dinara na sat za sledeću godinu premašiće produktivnost mnogih radnika koji zarađuju minimalne plate. Sektori u kojima se radnici u Srbiji i dalje suočavaju sa rastom minimalnih zarada i stagnirajućom produktivnošću su sektori u kojima država (vlada) ograničava ponudu, kontroliše ogromnu količinu proizvodnje i određuje cene.

Kad zagovaraju drastičan rast minimalnih zarada da bi se „dostojanstveno živelo“, lobisti prave još jednu zamenu teza – posmatraju pojedinačna primanja a ne primanja domaćinstva.

Teško je održiva činjenica da su svi radnici s minimalnom platom samci koji su, recimo, 2025. godine zarađivali minimalac od 62.008 dinara i da im to nije bilo dovoljno za život. Moguće je to posmatrati iz malo drugačijeg ugla – većina radnika s minimalnom platom ne živi sama nego ima bračnog druga koji takođe radi.

Statistika pokazuje da je prosečni prihodi domaćinstva u 2025. godine bio je 109.136 dinara. Ta suma na potpuniji način odslikava priču o dostojanstvenom životu koji nije tako oštra kako žele da predstave zagovornici drastičnog povećanja minimalne zarade.

Ne treba smetnuti s uma i dinamički momenat. Recimo, 2023. godine minimalna mesečna zarada bila je tri puta veća nego 2011. godine. A minimalna cena rada po satu porasla je od 2002. pa do ove planirane za 2027. godinu čak 18 puta.

Najugledniji svetski dnevni list davno je objavio uvodnik s naslovom „Minimalna zarada treba da bude 0,00 dolara“ i ključnom tezom „Minimalna zarada je ideja čije je vreme prošlo“, pozivajući se na opšti konsenzus među ekonomistima.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.