To što nije dodeljena nagrada „Raša Plaović“, koju Narodno pozorište u Beogradu tradicionalno dodeljuje za najuspelije glumačko ostvarenje na scenama profesionalnih beogradskih pozorišta, kao ni to što laureatima nagrade „Petar Banićević“, namenjene mladom glumcu ili glumici do 35 godina, ovo priznanje još nije uručeno, možda više i nije vest.

Ne posle svega što se u nacionalnom teatru izdogađalo od dolaska nove uprave.

Narodno pozorište u Beogradu samo je najvidljiviji primer intenzivnog razaranja koje trpe društvo i kultura ove zemlje. U kom pravcu će stvari krenuti moglo se naslutiti već na prvoj konferenciji za novinare, kada su glumci ove kuće podsetili javnost na neprimerene izjave koje je devedesetih godina davao Dragoslav Bokan, danas predsednik Upravnog odbora Narodnog pozorišta u Beogradu.

Transparent sa porukom „Narodno je narodno“, koji su zaposleni razvijali tokom protesta u pokušaju da sačuvaju ono što su generacije umetnika ugradile u ovaj teatar, podsećao nas je da udar na Narodno nije samo udar na jednu pozorišnu kuću, već na kulturu cele zemlje – i da smo svi pozvani da stanemo u njenu odbranu.

Bio je i zagrljaj oko zgrade Narodnog. Ali šta je zagrljaj spram pravilnika o radnoj disciplini koji više podseća na disciplinski pravilnik neke kaznene ustanove nego na dokument jedne od najvažnijih institucija kulture?

Jer upravo se tako poslednjih meseci opisuje atmosfera u Narodnom pozorištu: u početku su se, prema tvrdnjama zaposlenih, otkazima i neprodužavanjem angažmana kažnjavali oni koji su otvoreno podržavali studente i građanski bunt, da bi kasnije posledice počeli da osećaju i oni koji nisu pokazali dovoljnu lojalnost upravi.

A uprava je, to je sada već teško prevideti, produžena ruka kulturne politike ministra Nikole Selakovića, koji, podsetimo, sedi na optuženičkoj klupi u predmetu koji se tiče upravo kulturnog dobra.

I onda, u takvom Narodnom pozorištu, prestanemo čak i da se čudimo kada se tradicionalne nagrade ne dodeljuju ili se laureatima ne uručuju. Ono što bi nekada bilo skandal danas jedva uspeva da postane vest.

Možda je upravo to najveći uspeh ove vlasti: što nas je naučila da nenormalno primamo kao normalno. Da na svaki novi apsurd samo odmahnemo rukom, jer smo prethodni jedva stigli da svarimo. I tako mnogi već bauljaju kroz ovu stvarnost poput onog junaka iz „Leta iznad kukavičjeg gnezda“ koji stalno ponavlja: „Mnogo sam umoran.“

Ali umor je ovde odavno prestao da bude samo osećanje. Postao je način upravljanja. Umoriti ljude skandalima, pritiscima, smenama, pravilnicima i poniženjima, sve dok više nemaju snage ni da se zapitaju kada je ono što je bilo nezamislivo postalo svakodnevica.

Zato priča o jednoj nedodeljenoj i jednoj neuručenoj pozorišnoj nagradi nije priča o nagradama. Priča je o tome koliko smo se navikli.

A možda će prvi znak da se nešto zaista promenilo biti trenutak kada ponovo počnemo da se čudimo.