U Srbiji ima više od 300.000 električnih trotineta najrazličitijih veličina i snaga motora. Broj registrovanih tek je simboličan u odnosu na ukupan broj

Procenjuje se da u Srbiji ima više od 300.000 električnih trotineta najrazličitijih veličina i snaga motora. Broj registrovanih tek je simboličan u odnosu na ukupan broj. Nekih posebnih psihofizičkih preduslova za njihovo korišćenje praktično i nema, osim možda uzrasta, pa su zato na raspolaganju svima koji se osećaju kadrim da se na njih popnu i njima pojure.

Spadaju u individualna prevozna sredstva koja se, shodno svojim dimenzijama, mogu voziti gotovo bilo gde. I po trotoaru i po kolovozu, uzbrdo i nizbrdo, po parkovima i šetalištima, uređenim i neuređenim površinama… Samo da je podloga dovoljno glatka da njihovi mali točkovi ne zapinju o rupe i ispupčenja.

Jer, padovi su kod manje veštih vozača gotovo neminovni, a povrede mogu biti sasvim, sasvim ozbiljne. Od bezazlenih do onih pri kojima nastaju otvoreni prelomi. Ni smrtni ishodi nisu isključeni. Nažalost, upravo takvi primeri počeli su da popunjavaju novinarske rubrike.

Nehajna vožnja, precenjivanje ličnog vozačkog umeća ili, pak, potcenjivanje voznih potencijala trotineta, kao i pogrešan odabir uslova za vožnju dovode do toga da ovo prevozno sredstvo počinje da zavređuje epitet „opasnog po život“.

I, naravno, sada se spontano nameće pitanje: da li se i šta može učiniti kako stvari ne bi izmicale kontroli, a životi bili ugroženi? Kako ga i gde voziti i u toj vožnji uživati, ne razmišljajući o onom najgorem što nam se možda može dogoditi?

MUP Republike Srbije, kao autor i predlagač propisa o vožnji trotineta, koji su još pre dve godine postali sastavni deo Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima Republike Srbije, načinio je, po mom mišljenju, jedan veoma grub previd. On se ogleda u tome što apsolutno nije uzeta u obzir UPOTREBNA VREDNOST ovih prevoznih sredstava u svakodnevnom životu svih nas, a pogotovo onih koji će električne trotinete najviše koristiti.

Naime, potpuno je prenebregnuto jasno i činjenično sagledavanje njihovih funkcionalnih karakteristika i njihovo moguće uklapanje u prostorni ambijent u kojem bi sve prednosti ovakvog načina prevoza ljudi došle do izražaja.

Da je urađeno kako treba, bilo bi, između ostalog, potrebno iznova definisati ustaljene saobraćajne protokole kako bi se trotineti nesmetano uklopili u režim saobraćaja kakav danas poznajemo.

Ovako kako sada stvari stoje, ispada da je propis pisan zarad sebe samog i zadovoljenja nekakve imaginarne norme i potrebe koja očigledno nikome nije od koristi, umesto da se aspektu korišćenja trotineta dâ poseban značaj i da se, shodno tome, sve drugo detaljno prilagodi.

Samo da se podsetimo: u osvit automobilske industrije, kada je napravljen prvi automobil, nisu postojali nikakvi zakoni o njegovoj upotrebi, kao što nisu postojale ni auto-škole, ni putevi, ni saobraćajnice, ni parking-prostori, ni saobraćajni znaci, niti bilo šta od onoga na šta smo danas navikli i što je odavno postalo neodvojivi deo svakodnevne upotrebe automobila.

Vremenom, uporedo sa razvojem automobilske industrije, razvijao se i čitav spektar oblasti koje su uz nju išle i prilagođavale se njenoj UPOTREBNOJ VREDNOSTI.

Isto to trebalo je uraditi i sa električnim trotinetima. Ići korak po korak: predlagati, prilagođavati, doterivati, oblikovati… A pisanje pravilnika i zakona ostaviti za kraj, onda kada sve drugo potrebno za njihovo nesmetano i bezbedno kretanje i gradskim i međugradskim ambijentom bude definisano na način jasan i prihvatljiv svima ili barem ogromnoj većini onih koji će se sa ovim prevoznim sredstvima susretati svakodnevno – bilo kao pešaci, bilo kao njihovi vlasnici ili kao vozači drugih motornih vozila.

Reklo bi se da je čitava stvar izvrnuta naopačke i zato, kao posledicu takvog činjeničnog stanja, imamo sve probleme sa kojima se trenutno suočavamo: povrede i smrtne slučajeve, bahatu i neodgovornu vožnju, nepoznavanje saobraćajnih propisa koji se tiču trotineta, izbegavanje nošenja zaštitne opreme, proteste u Subotici, vožnju jednog, pa čak i dva saputnika na trotinetu i tako redom.

Od svih pisanih i nepisanih pravila, samo je ono o ličnoj bezbednosti vozača, kroz nošenje zaštitne kacige i fluorescentnog prsluka, jedino suštinski važno i kao takvo trebalo je da bude i pojašnjeno i naglašeno i sugerisano, a nipošto prepušteno slobodnom shvatanju i razumevanju onih koji pod njega potpadaju.

Sve drugo doći će redom, radom i vremenom…

Poseban problem sa nama Srbima jeste to što zakonsku regulativu i administraciju volimo više od svega. Valjda zato da bismo imali šta da zaobilazimo i sa čime da se nadmećemo. Jer, kada toga ne bi bilo, ovaj život bio bi nam prilično dosadan.

U prilog tome govori i podatak da je naša država omogućila sasvim legalan uvoz i prodaju električnih trotineta znatno veće snage od zakonom dozvoljenih 0,6 kW i maksimalne brzine od 25 km/h, ali, sa druge strane, nije omogućila njihovim vlasnicima i urednu registraciju.

Kakav ludački paradoks, reklo bi se!

I šta se onda očekuje od onih koji sebi takve trotinete priušte? Da ih unesu u dnevnu sobu i stave na nekakav postament ili možda u vitrinu kako bi gosti mogli da im se dive, na ponos i diku presrećnih domaćina?

Pa, naravno da će ih voziti bilo kuda i na bilo koji način, jer je užitak koji njihova vožnja pruža dostojan svakog rizika od plaćanja kazne! To ne zna samo onaj ko se na trotinet nikada nije popeo.

A onda, kada se već vozi jedno takvo neregistrovano i nedozvoljeno prevozno sredstvo i kada se podsvesno strepi od kazne, postavlja se pitanje zašto bi se njegovi vozači uopšte povinovali potrebi da nose još i zaštitnu kacigu ili šljašteći prsluk?

Uostalom, ko je od nas starijih pre četrdeset, pedeset i više godina učio pravila za vožnju bicikla na pedale i učestvovanje njime u saobraćaju pre nego što bi se zaista u to i upustio? Deca su oduvek razmišljala kao deca, pa otuda nije baš sasvim jasno šta tu i kome još nije jasno.

Elem, razvoj novih tehnologija neće nikoga čekati da im se beskrajno dugo prilagođava i adaptira. Ko želi da uživa u njihovim blagodetima mora biti spreman na njihovu brzu implementaciju, bilo za svoje lične potrebe, bilo zarad koristi čitavog društva.

U konkretnom slučaju, ostaviti trotinete snage veće od 0,6 kW van zakonskog okvira za njihovo korišćenje gora je opcija nego potpuno zabraniti njihov uvoz.

Sa druge strane, zabrana uvoza nije ni moguća, jer se ne radi samo o njima već i o električnim biciklima, električnim monociklima, „hoverbordima“ i drugim sličnim prevoznim sredstvima.

Ako se tolika prašina i tenzija digla oko trotineta, šta ćemo sa svim ostalim navedenim električnim prevoznim sredstvima? Kada će MUP za njih napisati pravila za vožnju u svakodnevnim uslovima i kako će ona izgledati? Treba li, možda, da strepimo od kakvog građanskog rata kada jednog dana budu i zvanično proklamovana?

U tekstu pod nazivom „Kako se ‘hvataju’ vozači trotineta?“, koji je moja malenkost napisala, a portal Danas objavio, prilično detaljno sam prikazao na koja se sve pitanja moraju dati odgovori pre nego što se napiše valjan zakon o njihovoj upotrebi.

Ima ih sijaset, a MUP do sada nije odgovorio ni na jedno!

Električni trotineti nipošto nisu pošast savremenog društva, kako neki lakonski tvrde. To je neozbiljno sagledavanje stvari i davanje krajnje degutantnih izjava.

Jer, da se razumemo, i avioni padaju sa neba, pa se niko nije usudio da predloži prestanak njihove proizvodnje, već se sistematskim radom na njihovom usavršavanju i edukaciji pilota došlo do toga da su postali jedno od najbezbednijih prevoznih i transportnih sredstava savremenog doba.

Isto će tako morati da bude i sa trotinetima.

POSVEĆENOST bezbednosti vozača od strane onih koji predlažu zakone i brinu o njihovom sprovođenju i ODGOVORNOST onih koji ih deci kupuju, ali i onih koji ih voze, još dugo će biti jedini sigurnosni mehanizam koji bi trebalo da predupredi sve moguće nezgode tokom vožnje električnih trotineta, električnih bicikala i električnih monocikala, ali i „hoverborda“, sve dok se širom naše zemlje ne stvore uslovi za njihovu bezbednu upotrebu.

A taj sigurnosni mehanizam ne ostvaruje se pisanjem nekakvog pravilnika, već samo i jedino opštom i permanentnom edukacijom svih onih kojima se život, na ovaj ili onaj način, „vrti“ oko pomenutih električnih prevoznih sredstava.

Sve drugo, kao po već ustaljenom običaju, samo će zadovoljiti nekakvu formu, dok će efekat ostati na nuli, sa posledicama od kojih ćemo se i krstiti i zgražavati.

A za pokretanje i sprovođenje te edukacije, čini mi se, upravo je najodgovorniji MUP Republike Srbije, zar ne?

Autor je diplomirani mašinski inženjer

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.