Jugoslovenstvo je doživelo istorijski paradoks: pobedilo je fašizam, ali nije uspelo da nadživi povratak nacionalizma. Država nastala na ideji bratstva i jedinstva, izrasla iz zajedničke antifašističke borbe, raspala se u ratovima u kojima su ponovo oživeli duhovi za koje se verovalo da su 1945. godine zauvek pobeđeni.

Ali Jugoslavija nije nestala samo zbog svojih unutrašnjih protivrečnosti. Njen slom ne može se razumeti bez međunarodnog konteksta, promenjenih interesa velikih sila i kraja hladnoratovskog poretka koji joj je decenijama davao posebno mesto u svetu.

Unutrašnje slabosti bile su stvarne. Ekonomska kriza, ustavni sporovi, slabljenje saveznih institucija i sukobi republičkih rukovodstava postepeno su nagrizali zajedničku državu. Nacionalističke elite prepoznale su u toj krizi priliku da učvrste vlast raspirujući strah, istorijske podele i osećaj ugroženosti.

Umesto da se problemi rešavaju reformama i političkim dogovorom, građanima je ponuđena ideja da je budućnost moguća jedino iza nacionalnih granica.

Ipak, bilo bi pogrešno odgovornost za raspad zatvoriti unutar jugoslovenskih granica. Krajem osamdesetih godina menjao se svetski poredak. Hladni rat se završavao, Istočna Evropa prolazila je kroz dramatične promene, a Jugoslavija je gubila geopolitički značaj koji je imala kao nesvrstana država između dva bloka. Nestajali su međunarodni uslovi u kojima je njena posebna pozicija imala stratešku vrednost.

Velike sile nisu imale jedinstven stav prema jugoslovenskoj krizi, niti postoje dovoljni dokazi da se čitav raspad objasni jednim unapred osmišljenim planom. Ali njihove odluke nisu bile bez posledica.

Diplomatski pritisci, različiti pristupi budućnosti federacije i međunarodno priznanje Slovenije i Hrvatske u januaru 1992. bitno su uticali na političku stvarnost. Međunarodna zajednica nije bila samo posmatrač raspada: svojim odlukama oblikovala je njegove okolnosti i posledice, dok nije uspela da spreči širenje rata i masovnog stradanja.

Zato je važno razlikovati odgovornost domaćih političkih aktera od uticaja spoljnog okruženja. Jedno ne isključuje drugo. Nacionalistička rukovodstva donosila su odluke, raspirivala sukobe i snosila odgovornost za svoje postupke. Međunarodni akteri, međutim, donosili su odluke u skladu sa sopstvenim procenama i interesima, često bez uspešne strategije za očuvanje mira.

U ovoj istorijskoj tragediji posebno mesto pripada Jugoslovenskoj narodnoj armiji. JNA je raspolagala značajnim obaveštajnim kapacitetima i informacijama o produbljivanju političke krize. Uspon nacionalizma, razgradnja saveznih institucija i sve otvoreniji sukobi nisu bili procesi koji su se odvijali neprimetno. Pa ipak, vojska nije uspela da sačuva državu čiji je opstanak trebalo da štiti.

JNA se našla između odbrane ustavnog poretka, očuvanja teritorijalnog integriteta i političkih interesa koji su se sve više sukobljavali. Kako je kriza napredovala, tako je slabila njena sposobnost da nastupa kao zajednička institucija svih jugoslovenskih naroda. Umesto da sačuva svoj nadnacionalni karakter, postepeno se uvlačila u sukob čije su političke posledice prevazilazile njenu prvobitnu ulogu.

Da je JNA dosledno branila bratstvo i jedinstvo, ravnopravnost naroda i pravo građana na zajednički život, a ne samo teritoriju i državne institucije, možda bi istorija Jugoslavije izgledala drugačije.

To ne znači da je vojska mogla sama da reši duboku političku krizu ili da bi upotreba sile nužno sačuvala federaciju. Ali njena istorijska odgovornost jeste u tome što nije uspela da očuva sopstveni višenacionalni karakter i spreči da se oružje zajedničke države nađe u službi produbljivanja nacionalnih podela.

JNA nije mogla naređenjem da stvori bratstvo i jedinstvo. Mogla je, međutim, da ostane dosledna načelu da nijedan narod nema monopol nad zajedničkom državom i da se njena vojna moć ne sme pretvoriti u instrument nacionalističkih projekata.

U tome je njena najveća tragedija: imala je snagu da brani državu, ali nije uspela da sačuva zajednicu zbog koje je ta država uopšte imala smisla.

Najveća ironija ostaje činjenica da su vrednosti antifašističke pobede potisnute upravo onda kada je njihovo očuvanje bilo najpotrebnije. Zajedništvo je proglašavano slabošću, solidarnost zabludom, a jugoslovenski identitet preprekom nacionalnom oslobođenju. LJudi koji su decenijama delili radna mesta, škole, prijateljstva i porodice postali su taoci politike koja je razlike pretvarala u neprijateljstvo.

Jugoslavija nije bila država bez mana. Nije rešila sva nacionalna pitanja, njen politički sistem nije omogućavao slobodno razrešavanje svih sukoba, a ekonomske i institucionalne protivrečnosti bile su duboke. Ali nesavršenost jedne države ne znači da je njeno nasilno razaranje bilo neizbežno, niti da su ratovi bili jedini mogući put ka političkim promenama.

Jugoslovenstvo je uništavano delovanjem nacionalizama koje je antifašistička borba nastojala da prevaziđe, dok se međunarodni poredak menjao i velike sile prilagođavale sopstvenim interesima. U tom spoju unutrašnjih ambicija i spoljašnjih okolnosti nestala je država, a sa njom i nada da se istorijske podele mogu prevazići zajedničkim političkim projektom.

Ipak, Jugoslavija nije izbrisana kao istorijsko i kulturno iskustvo. Zajednički jezik, muzika, književnost, porodične veze i sećanje na vreme kada su različitosti bile deo svakodnevice i dalje povezuju prostor bivše Jugoslavije. To nije nužno poziv na obnovu nekadašnje države, već podsećanje da granice ne moraju postati zidovi između ljudi.

Možda je najveći poraz jugoslovenstva upravo u tome što su njegovi protivnici uspeli da nametnu predstavu da su zajednički život i nacionalni identitet međusobno nespojivi. A njegova trajna vrednost leži u suprotnoj poruci: čovek ne mora da se odrekne svog naroda da bi poštovao druge, niti mora da mrzi tuđu istoriju da bi razumeo sopstvenu.

Jugoslovenstvo je poraženo iznutra, ali se njegov slom ne može razumeti bez promenjenog međunarodnog poretka. JNA nije uspela da odbrani državu, a još manje da sačuva ideju koja joj je davala smisao.

Najtragičnije je kada oni koji su pobedili fašizam zaborave zbog čega su se borili, kada vojska koja je trebalo da štiti zajedništvo izgubi svoju nadnacionalnu ulogu, a svet prestane da veruje da za to zajedništvo ima budućnosti.

Država je nestala. Nacionalizmi koje je antifašistička borba nastojala da pobedi ponovo su postali politička snaga. A pitanje koje ostaje nije samo zašto se Jugoslavija raspala, već i zašto oni koji su imali odgovornost da je sačuvaju nisu uspeli da odbrane ono najvrednije u njenom nasleđu – ideju da različiti narodi mogu živeti zajedno, ravnopravno i bez mržnje.

Autor je advokat u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.