Milošević je ovoliko vladao jer savršeno poznaje prirodu prosečnog Srbina. On zna da je svaki Srbin revolucionaran samo do dvadeset posto sopstvenog kapaciteta.

Došao je na vlast laskajući Srbima, vladao je njima preteći im; sada ih moli – i to im nikada neće oprostiti! Sloba ne podnosi Srbe kao pojedince a prezire ih kao naciju. Nikad mu ništa nisu značili: ni kada su ginuli zbog njega, ni kada su ubijali zbog njega, ni kada su zbog njega seli na traktore kao nacija izbeglica, ni kada su zbog njega postali građani Oaze praznine, ni kada su se zbog njega razgaćili u sopstvenoj bedi i nesreći. On je trošio Srbe stilom koji je dokazivao da su mu oni najjevtiniji.

Iz tih razloga, sve što Srbi ove sedmice ne budu u stanju da urade Slobi, Milošević će biti u stanju da uradi njima. Nacija je od njega dobila najbolju ali i najskuplju lekciju na svetu. Toliko košta verovanje da je svetska istorija tradicionalno srpsko jelo, koliko i sarma. Toliko staje verovanje da će jednom Srbinu danas poći za rukom ono što je jednom Jevrejinu uspelo pre dve hiljade godina. Da postane Bog!

Baš zbog takvog verovanja ova naša decenija liči na Bibliju: postoji Svemoćni, njegov apostol, Jude, strasti, čuda, goli narod, grešnica, izbeglice, zmije, ručak od tri hleba i pet riba, ili tako nekako, obećanje večnog života, Pakao i Raj. Zato je Sloba obukao Srbe u kostime iz istorijskog fundusa, zato je dozvolio nacionalnim prorocima, vračevima, mađioničarima i nadrilekarima da stvore nadrealnu Srbiju, totalitarnu fikciju, hram mrtvih posvećen živom Bogu.

Tri različite Srbije mogu da nastanu ako ova nedelja donese ono što mislim da neće. Jedna od priroda Srbije ako Slobu sruše glasački listići; drugačija je Srbija koja nastane posle generalnog štrajka, nemira i unutrašnjeg raspada režima; nezamislivo je drugačija Srbija koja nastaje kad vlast, koja je vladala uz pomoć mase, završi pod nogama gomile. Histerične gomile, željne krvi, željne nove socijalne revolucije, gladne Dedinјa, funkcija, statusa ili samo – osvete! Sve ćemo to videti ove sedmice, u sudaru mobilisanog entuzijazma dvorskih lakeja i energije spontanosti, bunta i gneva.

Milošević u finalni politički rasplet ulazi onako kako je i ušao u politiku: sa mentalitetom dečaka kojeg neko iz razreda nije pozvao na rođendan. Rezultat ovih izbora prima kao izostanak poziva na slavlje, kao definitivnu, uvredljivu srpsku ocenu njegove vrednosti a ne njegove politike. Nikada, ma koliko živeo, neće oprostiti Srbima što su pokazali da ga ne žele, što su demonstrirali da ga se ne boje i vikali da ga više neće.

Najtragičnije je primio – i taj će udarac vratiti svom snagom – što su ga naterali da cvili za drugi krug izbora protiv jednog „mačkara“, kako privatno zove svog novog kolegu Predsednika i Vrhovnog komandanta oružanih snaga.

Opsesivna nesigurnost, koja se prepoznaje u njegovom hodu, nastupu, mimici, izgledu, tonu i rečima, te opsesivna želja za večitom vlašću, koja se vidi iz sredstava koje je spreman da upotrebi u odbrani carističke pozicije, sve više ga udaljuju od robotizovane verzije koju je godinama prikazivao ljudima. On je vladao uz pomoć tri ključne, pažljivo odabrane pilule koje je dao Srbima.

Prvo, rekao je naciji da je moguće unazad ispraviti istorijske nepravde, zablude i promašaje, od kosovskog boja naovamo, i da će on to učiniti za nas. Drugo, umećući svoju brutalnu propagandu između stvarnosti i zbilje, sakrio je svaki svoj poraz. Sva naša tragedija koju smo organizovali drugima pretvorio je u navodnu pobedu. Treće, on je uspešno usmeravao energiju mržnje na uvek sveže ciljeve. Jednom su to bili brati Janezi, drugi put ustaše, onda Turci, pa balisti, onda Ameri, pa Crnogorci, pa ceo svet.

Sada su, jel’ da, ispravljene istorijske nepravde; sada smo se, valjda, natrijumfovali; a ako je za volju – namrzeli smo se kao niko od nas. To je osnovni problem para Milošević-Marković: Srbi više nemaju ni objekta ni energije za mržnju. Gotovo je sa tim. Kad su probali da energiju zla usmere na Srbe međusobno, njihova priča bila je gotova. Ma koliko još trajala.

Odjednom, Sloba se, neočekivano za sebe, našao u ulozi idealne žrtve. Za konkretne stvari, njegov krug od stotinu ljudi koji servisiraju čitav represivni, finansijski i medijski sistem koji zaglupljuje i pljačka Srbiju, baciće svu konkretnu odgovornost na njega. Nacija će, za svoje zablude, odgovornost za opšte stvari staviti njemu na račun. Mira će ga okriviti da nije umeo valjano da sprovede ono što su planirali. Paradoksalno, ali zato nemoguće: Slobin silazak sa vlasti svima bi odgovarao, izuzev njega samoga.

Ali, Milošević je ovoliko vladao jer savršeno poznaje prirodu prosečnog Srbina. On zna da je svaki Srbin revolucionaran samo do dvadeset posto sopstvenog kapaciteta. Ako opozicija od njega traži da živi sedmicu-dve bez struje, vode, saobraćaja ili da se fizički suprotstavi oklopnicima bez „mane i straha“, Srbi će odmah reći – nismo se tako dogovorili!

Sloba je znao da Srbi nisu vezani za Knin, njegova trgovina sa Tuđmanom prošla je bez posledica. On je znao da Srbi nisu vezani za Bosnu – tamo su svi četnici; on je, na kraju, prozreo da ga ništa neće koštati ni gubitak Kosova jer Srbi lažu kad kažu da su pupčano vezani za njega. Ako su vezani, zašto neće tamo da žive? Na kraju, Sloba je otkrio, kroz praksu, da bez posledica može uništavati sve srpske mitove – od Crkve, Akademije, Parlamenta, Vlade, Vojske, Politike, Zvezde.

Ono što je, međutim, prevideo jeste broj umornih slobista, lečenih Miloševićevaca i detoksiniranih mrzitelja koji su, u savezu sa prvoborcima otpora, napravili većinu. Prevideo je nastanak miloševićevske generacije Srba, koji ne znaju za drugačiji život i drugog vladara, ali koji su nezadovoljni i jednim i drugim. Oni su se rastali sa Voždom bez ikakvih emocija.

Iscrpljen rezervoar mržnje, njegova namera da upotrebom sile zatvori bilo kakav izlaz svojim ljudima (njihovo ustručavanje da olako prave svinjarije prvi je znak postslobističke ere), njegov izbor da samom sebi ne ostavi bilo kakav izlaz, a da Srbima ostavi samo bolan, uzak i skupi prolaz do normalnog života, situaciju čini jasnom.

Nacija, ako to hoće da bude, mora da plati skupu cenu razlaza sa njim. Samo cena pravi sećanje, samo sećanje pravi iskustvo. Nije bilo dovoljno što smo platili Kninom i Kosovom, gotovinom i sudbinom. Sloba je postavio svoju cenu za odlazak i pita – Ko je spreman da je plati? Svako od nas mora da odgovori ne skrivajući se iza mase. Jasno i glasno!

Ma koliko izgledao slab, Tiranosaurus će repom, u ropcu, potamaniti još mnogo ljudi. Ubijaće i kad ga više ne bude. To je njegov testament. To je naša sudbina. Nacija koja je za samo dvanaest meseci izabrala da zarati sa Amerikom i Slobom, zaslužuje da joj se neke stvari oproste.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.