Најлуксузнији смештај све чешће подразумева личног домаћина доступног у сваком тренутку, који познаје навике и жеље госта.

„Хотели ангажују људе који су гостима доступни 24 сата дневно. Унапред се припрема све што им је потребно – од одређене врсте воде, пасте за зубе и шампона до посебних потреба њихових кућних љубимаца“, објаснио је Лазић.

Таква услуга подразумева и висок степен приватности. Најимућнији гости понекад бораве у изолованим апартманима, готово без контакта са другим људима. Ипак, луксуз не значи нужно велики простор и раскош, већ зависи од навика и очекивања гостију.

Младен Стојановић сматра да се савремено схватање луксуза све мање ослања на број звездица и материјални комфор. Кључни су препознавање потреба госта и јединствено искуство.

„Неко луксуз доживљава кроз садржаје, неко кроз гастрономију, неко кроз гостопримство и начин комуникације, а неко кроз то да препознамо његове жеље пре него што нас уопште пита за оно што му је потребно. Када гост у нашем објекту доживи срећу, то је луксуз“, навео је Стојановић.

Србија, према његовим речима, има разноврсну угоститељску понуду, од бањског и сеоског туризма до гастрономских искустава. Посебна предност је домаћински приступ и осећај да је гост добродошао. Управо би гостопримство могло да буде један од препознатљивих адута Србије на туристичком тржишту.

Промена односа према луксузу видљива је и у избору дестинација. Док су некада путници тежили боравку у најпознатијим хотелима, данас многи траже мир, осаму и контакт са природом.

Лазић је говорио о путовањима на којима најбогатији туристи у удаљене пределе носе готово читав хотел, са шаторима и особљем које брине о свим њиховим потребама. Ипак, његово искуство показује да цена смештаја није гаранција квалитетног доживљаја.

У Џакарти је боравио у хотелу у којем је ноћење коштало око 500 евра, али му је у лепшем сећању остало гостопримство породице на Борнеу, која га је примила у скроман дом.

„Тај боравак био ми је много лепши и пријатнији од собе у Џакарти која је коштала 500 евра“, рекао је Лазић.

Према његовим речима, претерани луксуз понекад удаљава путнике од аутентичног искуства. Ако свуда очекују исте услове као код куће, пропуштају прилику да упознају локалне људе, обичаје и начин живота.

Упозорио је и да би природна богатства могла да постану луксуз доступан само онима који могу да га плате. Као пример навео је Јапан, где се грожђе понекад продаје појединачно и по високим ценама, док је у Србији многима доступно захваљујући домаћим виноградима.

Лазић је говорио и о ширењу српске књижевности и културе. Захваљујући његовом ангажовању и сарадњи са Музејом књиге и путовања „Адлигат“, песма „Мостарске кише“ Пере Зупца преведена је на више од 40 језика.

Током путовања настојао је да песму представи људима широм света. На Гренланду је замолио једну девојку да је преведе на гренландски, а превођење је настављено и у Африци, где је песма преведена на волоф, бамбара и пулар. Међу преводима су и они на киргиском и малајском језику. Читање превода на малајском организовано је у амбасади Малезије.

Међу онима који су читали преводе били су члан парламента Сенегала Вито Туре, новинарка Асошијетед преса из Њу Делхија и нигеријски краљ, који је песму превео и прочитао.

Прича о путовањима, гостопримству и књижевности показује да вредност искуства не одређују увек новац и престиж. Често су најважнији људи које упознајемо, пажња коју добијамо и културе са којима успостављамо везу.