пише: проф. др Драган Копривица

Грађанима Црне Горе и шире позната је стара матрица бившег режима да

прави безакоње у држави, и да притом, „да се Власи не досјете“, све ради на

урушавању правне државе, али гордо уздигнута чела, уз практичну љубав према

Монтенегру, захваљујући њима, мафијашком леглу.

Црна Гора и није случајно земља чуда, јер је у њој таква замјена теза

фино пролазила до једног тренутка, кад су литије кренуле и смјену власти покренуле.

А то је недавно признао и један од челника бившег режима, али је све прошло по

систему „Би им јасно кад би касно.“

Интересантно је да је опет, након хиљаду манипулација о утицају руског

фактора на Црну Гору, уз заборављање да се режим 2006. године фино

испомогао управо од „мајчице Русије“ са више корисних милиона око

референдума, код појединаца кренула прича, ако не о убаченим Русима, а оно

макар о домаћим русофилима, који су спремали неки опасни руски сценарио, не би

ли се ударило на част и образ Монтенегра, оног, који је, у ствари, захваљујући већ

отписанима, као транзитна мафијашка дестинација, о јаду забављао сву Европу и

шире.

Но, најважније је било клицати тада Монтенегру по систему „Црна Гора нек

је нашка, па нека је мафијашка.

Зато су године од 2006. до 2020. управо, пекићевски речено, „Године,

које су појели скакавци“.

И кад смо већ помислили да је више доста смијурије око руског фактора, као

и напада на честитог Милана Кнежевића да је уз братску помоћ матушке Русије

спремао државни удар, прије неки дан је покушан још један неуспјешан, смијешан

удар на још једног такође часног човјека, на ректора УЦГ, Владимира

Божовића.

Па су опет прорадила „кобна открића“ и давно превазиђена матрица како је

и ректор Божовић, ето, био уплетен у руску причу у Црној Гори, како је чак лично

он написао сценарио а Русија га затим спровела. Што би се рекло: „Чудне лажи, да

је Бог убије!“

Али је у читавој тој новој инсинуацији смијешно што њени продуценти мисле

да више ико у такве манипулације уопште и вјерује, а посебан моменат је што је

ректор Божовић један од најчеститијих људи у Црној Гори, који води наш Државни

универзитет као досад најагилнији и најбољи ректор у историји УЦГ.

Треба нагласити да је на нашем тлу вазда важило правило да све у кући

зависи од главе куће, а познато је да су за реизбор ректора Божовића сви дигли

руку, како професорско особље, тако и сви студенти, од чега нема веће похвале у

овим турбулентним временима. И то кад и није тако баш мирно на другим

универзитетима, а Универзитет Црне Горе представља мирну оазу креативног

искорака у просвјетном и научном погледу, уз хиљаду и једну активност на

умрежавању УЦГ у домаће и међународне просвјетне и научне токове.

Али неком је стало, кад већ нема ниједан прави аргумент, мало да

прозове неке виђене, заиста угледне људе у нашој земљи, по систему „Бриго

моја, пређи на другога“.

Но, сви, који желе да укључе аларме за спас Црне Горе, да је, ево,

спашавају у љетњем периоду од угледног професора универзитета, Владимира

Божовића, само испадају и самима себи и другима смијешни, а и сами знају да све

то измишљају. Али је код нас вазда популарна народна игра: заметање трагова,

кад ја, који сам направио хиљаду афера, упирем прстом у неког другог, у

покушају да прикријем бар дио својих „достигнућа“ и скренем пажњу у другом

смјеру.

Наша јавност добро зна, па нема потребе да се то посебно истиче, али је

данашњи УЦГ, захваљујући и ректору Божовићу, једна велика не само просвјетна

и научна радионица, него и примјер подизања и реконструкције више зграда

факултета у оквиру Универзитета, а иза свега тог афирмативног, и редовног

улагања више милиона у обнову универзитетских јединица опет стоје: уважени

ректор Божовић, Сенат и остале службе, професори и студенти.

Али неком је пало на ум да прозове ректора на фону Русије, да се укаже

како сад политички бивши и миропочивши морају и даље да спашавају Црну Гору,

исту ону од које су правили огледну Колумбију и Сицилију у срцу Европе.

Вјерујем да се ректор Божовић таквим памфлетима из пера отписаних само

насмијао и наставио са својим обимним пословима на Универзитету, али је

смијешно да се неко у Црној Гори „патриотски“ поново лаћа Руса, тражећи стране

агресоре и домаће издајнике. Притом забашурујући своју улогу у мрачној

презентацији наше земље од 2006. до 2020. докад смо, умјесто правне, имали

приватну државу као примитивни образац малограђанске диктатуре 21. вијека.

Вјеровало се да су прошла нушићевска времена упирања прстом у

„сумњива лица“ у циљу замјене теза, али они, који тапкају у мјесту, желе да опет

„спашавају“ Монтенегро од мрских страних и домаћих фактора, не би ли опет

засјели на трон. И монтирали другу фазу мафијашко-коруптивне Црне Горе, чијих

двадесет година независности су спремни да прославе сад уз горде, часне

гримасе, све у име правде, као да грађани наше државе нијесу одавде.

И, на крају, Црна Гора иде ка ЕУ, али је ректор Божовић и са своје,

персоналне стране учинио све да смо Државним универзитетом већ одавно у

Европској унији. А то бисмо, ако ћемо поштено, а могло би чак и тако – могли

јавно признати. И честитати и нашем Универзитету и ректору на свим залагањима.