Postoje tri velike dužnosti, dužnost prema Bogu, prema sebi i prema bližnjima (pre svega prema deci). Ko tu dužnost ne oseća mesecima posle „studentskog ustanka“ ili je emotivno ili je moralno mrtav.

Ova kriza nije neočekivana vremenska nepogoda koja nas je nenadano snašla. Ona je posledica pogrešnog načina vladanja godinama unazad, a idejni projektant ovakve Srbije jeste Aleksandar Vučić.

On se i dalje trudi da krizu, koja je toliko očigledna da ni on ne pokušava da je negira, reducira na neprijateljsko delovanje spolja i/ili zlonamernu ambiciju pojedinaca iznutra. Razumljivo je i zašto. Kada bi se kriza analitički secirala i stavila pod mikroskop u svim njenim delovima bili bi njegovi tragovi, njegovi otisci, njegova krivica.

Sve je pogrešno shvatio. Politika nije matematika, ideologija nije aritmetika, demokratija nije kombinatorika, digitron nema emocije. Sanjao je da postane lider partije koja će najzad ostvariti pobedu nad protivnicima koji su ga neprestano pobeđivali.

Stvorio je partiju monstruma koji je pojeo ne samo konkurenciju, već i državu. Umesto nesmetane vladavine, dobio je minsko polje, jer u patološkim politokratijama partijska hipertrofija dovodi do individualne atrofije.

Zato je oboleo od Guliverovog sindroma, navikao je na okruženje liliputanaca, da su svi manji, odnosno manje vredni od njega, pa sada traži sa kim će u poslednji juriš, ko mu je lojalan, na koga može da se osloni. A oko njega sve beskičmenjaci, mekušci, ljigavci – kako od takvih da napravi čvrst oslonac sada kada kao politički div nekontrolisano posrće?

Sanjao je da u njegovom koordinatom sistemu gde je apscisa BDP, a ordinata kilometar auto-puta, Srbija postane prvak regiona, da nadmaši Tita, da druge precrta, a sebe upiše u istorijske čitanke.

Zaboravio je da napredak i razvoj moraju biti u skladu sa dostojanstvom čoveka kao mislećeg i osećajnog bića. Ljudi mogu biti neko vreme, ali ne zauvek, produženi deo mašine, ljudi mogu biti brojke, kapilarni glasovi, tačkice na grafikonu, ali ne zauvek, ljudi mogu biti rekviziti na mitinzima, iznajmljeni tapšači, ćutljiva masa kojom se upravlja silom i mamcima, ali ne zauvek.

Moć materije i luksuza nikada neće moći da nadoknadi siromaštvo duha. Ah, ther’s a rub. To je čvor koji Vučić nikako ne uspeva da odveže, a nema veličinu svog drevnog imenjaka koji je takve prepreke rešavao mačem.

„Te deum“ doček koji je očekivao kada se „spustio u narod“ izostao je, jer je narod najveća žrtva njegovih političkih eksperimenata i akrobacija, njegove umišljene nezamenljivosti, njegovog patološkog vlastoljublja.

Rešetanje na jugozapadu Srbije samo su pucnji na uzbunu svih onih koji osećaju da mogu pokupiti poslednje mrvice sa fajront-gozbe odlazeće vlasti. Sada su naprednjaci sredina koja ima previše usta koja govore, a premalo glava koje misle. Ta usta sada viču jer su prazna, poput njihovih glava koje teško shvataju da je vreme naprednjačkih punoglavaca prošlo.

Njihova zamena biće spoj znanja iskusnih i genijalnosti mladih. Inicijativa umesto statusa quo. U sutra bez onih koji su nam upropastili juče! Pravo umesto milostinje. Sistem umesto hira pojedinca. Ljubav umesto samoljublja.

Studenti su nam pomogli da pronađemo izlaz iz bezizlaza. Još uvek nismo prošli kroz njega jer se mnogi još uvek kolebaju, a to kolebanje jedini je spas za one kojima više nema pomoći. Zato ga i podstiču raznim aferama, podmetačinama, lažima. Tim kolebljivcima supa se smrzne na putu od tanjira do usta (Servantes).

Žalosno je što će oni odlučiti ishod ove sudbonosne bitke, što jedino oni mogu da okrune veliki heroizam „malih“ ljudi koji se svakodnevno bora protiv uzurpatora. Moramo ih pridobiti pameću i upornošću. Ne povlađivati, ne laskati, ne menjati sebe da bismo postali sličniji njima.

Neka za sada ostane prećutan odgovor na pitanje kako jedan narod koje je spreman na natčovečansku žrtvu zbog slobode, tako bezglavo srlja u kavez pokornosti. O tome kada za našim stolom svi budemo trezni.

Autor je novinar i lekar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.