Tišina je. Evo nas u onom razmaku posle tačke na kraju rečenice, a pre velikog slova. U belini između kadrova u stripu. U intro-špici pred finale serije.

Na stajalištu gde se, posle preduge vožnje, čeka presedanje pred poslednji deo puta. U onoj napetoj rupi razgovora na dejtu gde se prelama sudbina toksične veze i obe strane znaju da će se sve razdesiti čim se progovori. Udah u sekundi kada naduvavanje balona načas stane i njegova zapremina je na maksimumu, tik pred pucanje.

Predizborna tišina je mentalno čudan prostor ovde i sada. U normalnim okolnostima, trebalo bi da služi da se porazmisli, da se utisci slegnu i odluka donese; biranje budućnosti trebalo bi da je više fraza iz kampanja, a daleko manje sudbonosni čin zaista: iole stabilne zemlje obično su trasirane sigurnim šinama, ništa se epohalno ne menja i birači na vagu stavljaju detalje koji se tiču nekog njima bitnog aspekta svakodnevice, premeravaju ko im je bio dopadljiviji, čiji „refren“ više ulazi u uši, ko im je bolje potrefio sentiment… ali nisu baš u Hamletovoj koži, nisu stavljeni u položaj nikakvog istinskog biti-il-ne-biti.

Odlučuju o finesama kvaliteta života, a ne o tome hoće li im život biti moguć ili nemoguć. Ne o tome hoće li moći da se bave svojim poslom ili ne. Ne o tome hoće li ostati u svojoj zemlji ili otići. Ne o tome hoće li se osećati iole bezbedno na ulicama svoga grada. Ne o tome hoće li im osmeh biti nezasenčeno vedar ili će psihički da se razbole. Mi smo, međutim, u posve drugačijoj tišini. Nabubreloj. Veštačkoj.

I sada treba da je odigramo, kao skeč. Kao lažni odušak, u kojem se poslednji put pravimo da životi teku mimo situacije i da nam bilo koja misao njome nije zagađena. To gde smo stigli možda je najbolje oličeno u izjavi jedne moje drugarice: „Hoću svoje lične probleme!“ Vaistinu, ne sećam se kad su privatni lomovi bili na dnevnom redu stvarno, kada smo se sobom bavili podrobno a ne usputaški, kada nam ono geslo motivacionih govora „posvetite se sebi“ nije zvučalo kao sebičnjačka baljezgarija i dvorsko buncanje, drskost kukavičluka ili snobovsko štamebrigalaštvo.

Život, to je ono u pauzama. Paralelni kolosek koji gledamo sa strane, kad ga baš primetimo. I valjda je logična eskalacija tog stanja činjenica da za sledeću nedelju nisam zakazao čak ni nekakvu običnu kafu s dragim ljudima. Nema planova, nema dogovora, ničega, sve je pod „videćemo, samo da se ovo izgura“. Okupacija temom krešendovala je u tačku gde ničeg drugog nema, čak i najobičnije stvari zavise od raspleta.

I tu sad dolazimo do zanimljivog fenomena: pri tenziji te magnitude, tenzija prestaje. Dok kucam ove redove, ne mogu da znam šta će nas zapljusnuti tokom tišine i hoće li situacioni regler ostati spušten, ali što se mene tiče – ovako:

Podeliću video koji sam snimio za dobre ljude iz Geopoetike, u njihovoj knjižari – gde govorim o knjigama koje preporučujem. Tu neće biti novog romana DŽoa Hila, nije još bio izašao u trenutku kad smo snimali klip; u međuvremenu jeste, u dva toma, i evo drugog u mom rancu. „Kralj Čemer“, tako glasi naslov. Ranac je spakovan, petak je ujutru, u kolima smo: idemo u Ljubljanu, uveče nastupamo na jednom festivalu; na tu binu penjemo se da iskidamo kao da nam je prvi put i kao da nam je poslednji.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.