Hajde da počnemo jednostavnim pregledom činjenica, koliko god one bile pristrasno predstavljene.

Protesti u Francuskoj, koji su počeli 18. septembra 2026. godine, posledica su široko rasprostranjenog nezadovoljstva učenika i radnika zbog dugotrajnog nedovoljnog finansiranja, manjka zaposlenih i loše infrastrukture u državnim srednjim školama.

Niz demonstracija i blokada koje su organizovali učenici srednjih škola odvijao se širom Francuske, a kasnije, u manjoj meri, i u Belgiji, Italiji, pa čak i Albaniji.

Protesti su 6. oktobra prerasli u mobilizaciju na nacionalnom nivou, u kojoj su učestvovali učenici, nastavnici, roditelji i sindikati. Sindikati su procenili da je širom zemlje učestvovalo 450.000 ljudi dok je francuska vlada iznela podatak od 250.000 učesnika.

Pokret karakterišu blokade srednjih škola, okupljanja i demonstracije. Kao razloge za učešće u protestima učenici navode nedostatak nastavnika, pretrpane učionice, iscrpljujuće rasporede časova, dotrajale školske zgrade, stres povezan sa internet-platformom Parcoursup za prijavljivanje na fakultete, kao i visoke temperature u učionicama, koje su tokom evropskih toplotnih talasa 2026. godine dostizale čak 40 °C.

Tokom oktobra, pojedini delovi pokreta bili su uključeni u nasilne incidente usmerene protiv policije i nekih zaposlenih u školama, naročito direktora. Francusko Ministarstvo unutrašnjih poslova saopštilo je da je uhapšeno nekoliko hiljada ljudi.

Francuska vlada optužila je krajnju levicu da podstiče nemire radi sticanja političke koristi, tvrdeći da je nasilje započela radikalizovana i kriminalna manjina među demonstrantima.

S druge strane, protestne grupe i političke stranke tvrdile su da je pokret nastao spontano i optužile vladu i desničarske stranke za sklonost ka teorijama zavere.

Dana 19. oktobra najavljen je policijski čas na Trgu Republike i u ulicama oko četvrti Le Al u Parizu od 20.00 do 4.00 sata po srednjoevropskom vremenu. Grad Nica uveo je sličnu meru koja se odnosila isključivo na maloletnike, u približno istom vremenskom periodu.

Lil i još tri grada na severu zemlje – Vatini, Due i Denen – uveli su policijski čas u trajanju od dva dana, sa početkom u 18.00 sati po srednjoevropskom vremenu.

U susednoj Italiji, vojne jedinice već su raspoređene u centru Milana.

Reakcije vodećih političara predstavljaju najtužniji aspekt čitavog događaja. Marin le Pen okrivila je imigrante sa krajnje levice i pozvala na uspostavljanje reda i zakona svim neophodnim sredstvima. Melanšon je izneo niz sumnjivih predloga, bez jasne predstave o tome kako bi oni mogli da se sprovedu.

Makronovo javno obraćanje bilo je jasan znak njegove potpune dezorijentisanosti – klintonovsko „osećam vaš bol“, upućeno demonstrantima, poziv na slobodu, ali u granicama zakona i reda, a sve to začinjeno njegovim odlaskom iz Francuske (zgodno putovanje u inostranstvo u trenutku kada bi njegovo prisustvo u zemlji bilo od presudnog značaja).

Među potpunim besmislicama pomenimo samo ponovljeni zahtev Marin le Pen da se snizi starosna granica za odlazak u penziju.

Evo komentara Pola Krugmana:

„Ne morate biti konzervativac da biste uvideli da je rano penzionisanje u Francuskoj neodrživo, naročito ako se uzme u obzir da očekivani životni vek Francuza sa navršenih 65 godina iznosi oko 87 godina, što je dve godine više nego u SAD. Tako je fiskalni pritisak, koji u velikoj meri proizilazi iz veoma izdašnog francuskog državnog penzionog sistema, doveo do smanjenja drugih budžetskih izdvajanja, posebno za obrazovanje. Francuska praktično pruža velike subvencije starijim građanima na račun svih ostalih. Masovne demonstracije učenika širom zemlje zato ne bi trebalo da budu nikakvo iznenađenje.“

Hajde sada da se odmaknemo korak unazad i sagledamo proteste iz šire perspektive – njih treba posmatrati kao deo niza ranijih protesta koji su doživeli neuspeh, svaki na svoj način.

Kao paradigmatični primeri izdvajaju se legendarna studentska pobuna iz 1968. godine i veliki protesti pokreta Žutih prsluka (gilets jaunes) iz 2018. godine.

Protesti iz 1968. godine usmerili su borbu protiv onoga što se doživljavalo kao tri stuba kapitalizma – fabrike, škole i porodice. Kao rezultat toga, svaka od tih oblasti prošla je kroz postindustrijsku transformaciju – fabrički rad se sve više izmešta u druge zemlje ili se u razvijenom svetu reorganizuje prema postfordističkom modelu nehijerarhijskog, interaktivnog timskog rada; trajno fleksibilno i privatizovano obrazovanje sve više zamenjuje univerzalno javno obrazovanje; a tradicionalnu porodicu zamenjuju različiti oblici fleksibilnih seksualnih i partnerskih odnosa.

Levica je izgubila upravo u sopstvenoj pobedi – neposredni neprijatelj bio je poražen, ali ga je zamenio novi oblik još brutalnije kapitalističke dominacije. Na taj način kapitalizam je prisvojio levu retoriku samoupravljanja radnika, pretvorivši je iz antikapitalističkog slogana u kapitalistički. Socijalizam je, nasuprot tome, bio konzervativan, hijerarhijski i birokratski.

Antikapitalistički protesti šezdesetih godina dopunili su tradicionalnu kritiku društveno-ekonomske eksploatacije novom kulturnom kritikom: otuđenjem u svakodnevnom životu, pretvaranjem potrošnje u robu i neautentičnošću masovnog društva, u kojem nosimo maske i trpimo seksualnu i druge oblike represije.

Novi kapitalizam trijumfalno je prisvojio ovu antihijerarhijsku retoriku ’68. godine, predstavljajući sebe kao uspešnu libertarijansku pobunu protiv represivnih društvenih organizacija korporativnog kapitalizma i „realno postojećeg“ socijalizma.

Konačni ishod bio je sve veće svođenje levice na pitanja kulturne politike – kultura otkazivanja (Cancel Culture) i politika identiteta u velikoj meri zamenile su klasnu borbu i vizije novog ekonomskog i političkog poretka.

Protesti pokreta Žutih prsluka (gilets jaunes) u Francuskoj označili su kraj ovog post-1968. sporazuma i povratak sa kulturne politike na konkretna ekonomska pitanja. Započeli su kao pokret koji je izrastao iz naroda, iz široko rasprostranjenog nezadovoljstva novim ekološkim porezom na benzin i dizel, za koji se smatralo da najviše pogađa ljude koji žive i rade izvan velikih gradskih područja, gde je javni prevoz veoma slabo razvijen.

Pokret je vremenom obuhvatio čitav niz zahteva, uključujući Frexit (izlazak Francuske iz Evropske unije), niže poreze, veće penzije i poboljšanje kupovne moći običnih francuskih građana.

Ovaj pokret predstavlja paradigmatičan primer eksplozije narodnog gneva u svoj njegovoj nedoslednosti – niži porezi i više novca za obrazovanje i zdravstvenu zaštitu, jeftinije gorivo i borba za ekologiju… Iako je novi porez na gorivo očigledno bio izgovor ili, preciznije, povod, a ne ono o čemu su protesti „zapravo govorili“, značajno je primetiti da je proteste pokrenula mera čiji je cilj bio borba protiv globalnog zagrevanja.

Nije čudo što je Tramp sa oduševljenjem podržao Žute prsluke – čak je halucinirao uzvike nekih demonstranata: „Hoćemo Trampa!“ – jer je primetio da se među njihovim zahtevima nalazi i izlazak Francuske iz Pariskog klimatskog sporazuma.

Suštinsko pitanje ovde glasi – kada se iscrpi dominantni oblik političkog predstavljanja, može li se našem političkom angažmanu udahnuti novi život neposrednim buđenjem naroda?

Može, ali surova istorijska pouka glasi da pravi problem nastaje tek nakon toga, kada narodni entuzijazam treba pretvoriti u delotvornu političku organizaciju sa precizno definisanim programom.

Kada je reč o „haotičnom“, decentralizovanom karakteru protesta Žutih prsluka, bez jasno određenog vođstva, može se tvrditi da je upravo to bila njihova snaga – oni su razotkrili jaz između svakodnevnog iskustva običnih ljudi i njihovog političkog predstavljanja.

Umesto jasno definisanog aktera koji upućuje zahteve državnoj vlasti i time se nudi kao partner u dijalogu, dobili smo mnogostrani, raznorodni narodni pritisak. Ono što nosioce vlasti dovodi do panike jeste upravo činjenica da se taj pritisak ne može svesti na jednog jasno prepoznatljivog protivnika, već ostaje oblik onoga što je Toni Negri nazvao mnoštvom (multitude).

Ako se takav pritisak izražava kroz konkretne zahteve, ti zahtevi nisu ono u vezi s čim je zapravo protest.

Međutim, u jednom trenutku, histerični zahtevi moraju da se pretoče u politički program (ili će nestati). Zahtevi demonstranata izraz su dubljeg nezadovoljstva samim liberalno-demokratskim kapitalističkim poretkom, u kojem se zahtevi mogu ispuniti jedino kroz proces parlamentarnog političkog predstavljanja.

Drugim rečima, protesti u sebi sadrže dublji zahtev za drugačijom logikom ekonomsko-političkog organizovanja, a za njegovo sprovođenje potrebno je novo rukovodstvo.

Ne plašim se da ovde izvučem zaključak koji će nekima delovati zastrašujuće – potrebni su nam istinski lideri koji će donositi teške odluke onda kada se one ne mogu izbeći – koju grupu vojnika žrtvovati na bojnom polju, kojem pacijentu dozvoliti da umre kada nema dovoljno resursa i tako dalje.

Ili, kako kaže stari lekar u televizijskoj seriji New Amsterdam: „Lideri donose odluke zbog kojih noću ne mogu da spavaju. Ako mirno spavate, onda niste jedan od njih.“

Paradoksalno, višak koji se ne može obuhvatiti mehanizmima izbornog političkog predstavljanja može pronaći odgovarajući izraz jedino u lideru ili rukovodećem telu koje je sposobno da nametne dugoročan društveni i ekonomski projekat, a da pritom nije sputano uskim vremenskim okvirom između dva izborna ciklusa…

Da li ovo zvuči kao univerzalna militarizacija? Da – komunizam koji dolazi biće ratni komunizam ili ga uopšte neće biti.

Žuti prsluci u Francuskoj jasno su artikulisali iskustvo koje je nemoguće prevesti ili preoblikovati u jezik politike institucionalnog predstavljanja. Upravo zato je u trenutku kada je Makron pozvao njihove predstavnike na dijalog i zatražio od njih da svoje pritužbe pretoče u jasan politički program, njihovo specifično iskustvo jednostavno isparilo.

Rešenje nije u tome da se samoorganizovano i mobilisano civilno društvo (Podemos, Žuti prsluci…) nekako neposredno domogne vlasti i zameni državu – neposredna vladavina mnoštva predstavlja iluziju jer ona po pravilu mora da počiva na snažnom državnom aparatu.

Ovde treba smognuti hrabrosti i izvesti hegelovski obrt – ako nijedan oblik političkog predstavljanja ne može adekvatno da obuhvati ono na šta se odnosi – istinsku volju naroda, ono što je narodu zaista potrebno i što zaista želi – onda taj trajni neuspeh ukazuje na to da se problem nalazi upravo u samoj toj referentnoj tački, odnosno u predstavi o tome šta je narodu zaista potrebno i šta on zaista želi.

Setimo se Trampovog inauguracionog govora iz 2017. godine:

„Današnja ceremonija ima veoma poseban značaj jer danas ne prenosimo samo vlast sa jedne administracije na drugu, niti sa jedne stranke na drugu, već vlast oduzimamo Vašingtonu i vraćamo je vama, narodu.“

Do tada su vladale elite, ali: „Sve se to menja, počevši upravo ovde i upravo sada jer ovaj trenutak pripada vama – ovo je vaš trenutak. On pripada svima koji su se danas ovde okupili i svima koji nas gledaju širom Amerike. Ovo je vaš dan.“

Ove reči ne bi trebalo da shvatimo samo kao jeftinu demagogiju, već kao pokazatelj onoga što nije u redu sa samom idejom neposredne vladavine naroda.

Možda je ono čemu danas svedočimo, u politici „postistine“, kraj čitave tradicije verovanja u istinsku i autentičnu volju naroda, koja se potom manipuliše i pogrešno predstavlja, ali čije bismo adekvatno predstavljanje ipak morali da nastojimo da ostvarimo.

Način da se pobedi trampovski populizam nije u tome da tvrdimo kako on zapravo ne predstavlja narod i kako pravoj volji naroda treba omogućiti da se izrazi izvan okvira tog populizma. Sama činjenica da se voljom naroda može tako temeljno „manipulisati“ ukazuje na njen fantazmatski karakter. Ponovo, u hegelovskom duhu, kritiku političkog predstavljanja trebalo bi preokrenuti u kritiku onoga što bi to predstavljanje navodno trebalo da predstavlja.

Neposredno državno ugnjetavanje teži da ujedini opoziciju i podstakne organizovane oblike otpora dok u „postmodernim“ društvima čak i krajnje nezadovoljstvo poprima oblik haotičnih pobuna koje ubrzo ostaju bez daha, nesposobne da dosegnu „lenjinističku“ fazu organizovane snage sa jasno definisanim programom.

Protesti Žutih prsluka otelotvorili su neobičan preokret koji obeležava današnju globalnu situaciju. Stari antagonizam između „običnih ljudi“ i finansijsko-kapitalističkih elita vratio se svom silinom – „obični ljudi“ izlaze na ulice i protestuju protiv elita koje optužuju da su slepe za njihovu patnju i njihove zahteve.

Međutim, novina je u tome što se populistička desnica pokazala mnogo veštijom od levice u usmeravanju ovih eksplozija nezadovoljstva u sopstvenu korist.

Alen Badju je stoga bio potpuno u pravu kada je povodom Žutih prsluka, rekao: „Tout ce qui bouge n’est pas rouge“ – nije sve što se pokreće, što izaziva nemire, crveno, odnosno levičarsko.

Današnja populistička desnica nastavlja tradiciju narodnih protesta koji su pretežno bili levičarski. Da, tout ce qui bouge n’est pas rouge, ali čak i kada se pokreće desničarski populizam, levica bi trebalo da nauči da nemilosrdno iskoristi pukotinu koju ovi nemiri otvaraju u zdanju postojeće ideološke hegemonije kako bi unapredila sopstvenu stvar.

Za razliku od protesta Žutih prsluka, protesti koji su u toku 2026. godine imaju izrazito levičarski ton. Upravo zbog toga im se ovog puta Le Pen i Tramp odlučno protive, okrivljujući krajnju levicu i strance. Međutim, ako parafraziramo Badjua, oni time na kraju samo dokazuju da „tout ce qui se présente comme rouge n’est pas rouge“ – nije sve što se predstavlja kao crveno zaista crveno.

Zašto bi to bilo tako kada su zahtevi izrazito antikapitalistički i kada ih podržava jedino levica?

Da bismo to razumeli, potrebno je pažljivije razmotriti Makronovu politiku tokom poslednjih nekoliko godina.

Nakon evropskih izbora 2024. godine, Makron je uhvaćen na delu kako suspenduje demokratiju iako nije prekršio nijedan zakon, već je samo vešto iskoristio specifičnosti francuskog Ustava, koji je De Gol uveo kao osnivački akt izbornog sistema Pete republike.

Ovaj Ustav propisuje da predsednik imenuje premijera i vladu, koji mogu da obavljaju svoje dužnosti čak i ako ih Narodna skupština nije potvrdila. Žan-Pol Sartr je još ranije smatrao da Ustav Pete republike iz tog razloga uopšte nije demokratski. Štaviše, nazvao ga je „trajnim državnim udarom“.

Ideja je bila da francuski narod mora biti primoran da napravi izbor prilikom glasanja, ostavljajući za sobom zbrku političkih stranaka karakterističnu za Treću i Četvrtu republiku. Ako ne postoji jasan izbor, predsednik bi trebalo neposredno da nametne svoj autoritet kako bi održao red i stabilnost.

Evropski izbori 2024. jasno su pokazali da francuski birači nisu napravili nedvosmislen izbor. Istovremeno, nisu dali Makronu priliku da stvori jasnu političku alternativu tako što bi radio na razbijanju Novog narodnog fronta, predvođenog Melanšonom, dok bi istovremeno privlačio ono što je preostalo od republikanaca, odnosno degolista.

Makron je zbog toga bio izložen širokim kritikama, ali su sve političke stranke u suštini podržale način na koji je postupio. Nije ni čudo što se to dogodilo upravo u Francuskoj, čiji je politički život prepun sličnih protivrečnosti.

Setimo se velikih demonstracija u maju 1968. godine, koje su umalo dovele do pada vlade ili se barem tako činilo. Ono što se retko primećivalo jeste da su se ti protesti dogodili upravo na vrhuncu razvoja francuske države blagostanja. Životni standard nikada nije bio viši nego sredinom šezdesetih godina.

Uopšteno govoreći, Francuska u ovome nije izuzetak – postoje argumenti u prilog prosvećenoj diktaturi. Francuska je jednostavno imala sreće što njen Ustav omogućava delimičnu suspenziju parlamentarne demokratije.

Možemo samo da zamislimo šta će se dogoditi u Nemačkoj ako ne bude moguće formirati vladu bez Alternative za Nemačku (AfD).

Uzmimo za primer Ruandu, jednu od afričkih priča o uspehu, sa Polom Kagameom na čelu kao prosvećenim de fakto diktatorom, koji je uspostavio mir između Huta i Tutsija i doneo relativni mir i prosperitet. Kada bi bio svrgnut, etničke tenzije bi ponovo mogle da buknu na slobodnim izborima.

Zapadna demokratija, bez određenih ograničenja, sve je manje univerzalno primenljiva, čak i na samom Zapadu.

Dakle, uprkos svim mojim rezervama prema Makronovoj politici, smatram da je njegova reakcija na pobedu desnice bila blizu autentičnog političkog čina.

Manje od sat vremena nakon objavljivanja rezultata, Makron je objavio raspuštanje Narodne skupštine i raspisivanje novih parlamentarnih izbora. Njegova najava zatekla je gotovo sve nespremne – čak ni sam Makron, kako se činilo, nije očekivao da će doneti takvu odluku, pošto je još prethodnog meseca insistirao da evropski izbori imaju političke posledice samo za Evropu, a ne i za Francusku.

Makronov potez bio je rizičan, ali je rizik vredelo preuzeti – čak i ako bi Le Pen pobedila i odlučila ko će biti novi francuski premijer, Makron bi ostao predsednik i zadržao mogućnost da na kraju mobiliše novu većinu protiv vlade.

Međutim, na novim izborima u julu 2024. godine dogodilo se nešto sasvim drugačije – ne samo da Le Pen nije osvojila apsolutnu većinu, već je njeno Nacionalno okupljanje završilo čak na trećem mestu, daleko iza levog bloka i Makronovog centrističkog bloka.

Problem je, naravno, bio u sledećem – šta sada učiniti?

Nakon poraza Le Pen, preovlađujući ton komentara najbolje je oslikavao naslov CNN-a „Makronovo kockanje sprečilo je krajnju desnicu da dođe na vlast, ali je Francusku gurnulo u haos.“

Ideja je bila da su Makron i Melanšon, ključna figura levog saveza, toliko politički udaljeni da je gotovo nemoguće zamisliti kompromis koji bi omogućio formiranje održive velike koalicije.

To bi, prema takvom tumačenju, dovelo do dugotrajne nestabilnosti koja bi sigurno uzdrmala ekonomiju, a verovatno i stvorila uslove za ubedljivu pobedu Nacionalnog okupljanja Le Pen na narednim izborima.

Zloslutni znaci već su se pojavljivali – mnogi Jevreji javno su izjavili da će glasati za Le Pen jer je Melanšon, kako su tvrdili, „uzvišeno antisemitski“ – da, upotrebljen je upravo taj izraz…

Ipak, ono što možemo da zaključimo jeste da Francuska, na iznenađenje nekih, nije potonula u haos. Barem za sada, činilo se da se Makronovo kockanje isplatilo i da se privid normalnog života nastavio bez većih potresa. Dovoljno je setiti se trijumfalnih Olimpijskih igara u Parizu.

Iako ova situacija neizvesnosti, sa vladom koja nije izabrana na izborima, nije mogla da se nastavi u nedogled, bila je beskrajno poželjnija od potpuno blokirane Narodne skupštine, koja bi dovela do dugotrajnih političkih nemira i gurnula zemlju u društveni i ekonomski haos.

Međutim, čini se da Francuska sada, kroz proteste koji su u toku, plaća cenu kompromisa kojima je tokom poslednjih nekoliko godina održavan privid normalnosti.

Ukratko, izgleda kao da je haos na koji su svi godinama upozoravali konačno stigao. Makron je odigrao poslednju kartu i njegove mogućnosti su sada iscrpljene – ne vidim prostor za još jedan politički potez koji bi omogućio novi početak.

Kriza bi mogla da se proširi na celu Evropu, a ne bi trebalo isključiti ni mogućnost uvođenja vanrednog stanja u većem broju evropskih zemalja.

Politički koren francuske krize leži u trostrukoj podeli političkog prostora, koja onemogućava formiranje stabilne političke koalicije. Stari politički centar nestaje i postaje marginalizovan, a izbor između Le Pen i Melanšona zaslužuje odgovor koji je Staljin dao 1928. godine, kada su ga pitali koje je skretanje gore, desničarsko ili levičarsko: „Oba su gora!“

Ako Le Pen bude izabrana za predsednicu, Francuska će postati zemlja haosa i društvenih tenzija jer ona neće moći da obuzda svoje protivnike. Ako pobedi Melanšon, uslediće barem ekonomski haos.

Kako ja vidim situaciju, problem je u tome što levica, podeljena unutar svojih okvira, nema pravi odgovor na krizu niti realističan i dosledan program za suočavanje sa apokaliptičnim izgledima koji se otvaraju pred nama.

Možda će tenzije dostići takav nivo da će redovni izbori biti suspendovani. Zato ne vidim neposredan izlaz iz ove situacije – nadam se da grešim, ali se plašim da nisam u pravu.

Nije ni čudo što je kriza eksplodirala upravo u Francuskoj, gde se svaka oštra mera koju predloži vlada odmah tumači kao novi trik za ugnjetavanje ili eksploataciju i dočekuje protestima.

Evropa nikada nije bila bliže sopstvenom raspadu nego sada. Sasvim je moguće da će izbor biti sveden na različite oblike vanrednog stanja i da će iscrpljena, tiha većina ćutke prihvatiti neki novi oblik autoritarne vlasti.

Najtužnija posledica jeste to što su oba politička pola u Francuskoj, i Le Pen, i Melanšon, protiv ne samo evropskog jedinstva, koje je danas potrebno više nego ikada, već i nastavka podrške Ukrajini u njenoj borbi protiv ruske agresije.  Logika je jasna – i za Le Pen, i za Melanšona, pomaganje Ukrajini da opstane predstavlja trošenje novca koji nam je potreban da bismo pomogli sopstvenim siromašnima.

Reči su ovde važne – Tramp je nedavno nazvao Zelenskog „diktatorom“, sledeći primer svog prijatelja Putina, koga nikada nije nazvao diktatorom. Ako demonstranti pobede, ovo preimenovanje postaće naša stvarnost.

Dozvolite mi da zaključim očiglednom zamerkom koju upućujem samom sebi – kakve veze pesimističko tumačenje protesta koji su u toku ima sa komunističkom vizijom?

Moj odgovor glasi – ima sve veze s njom jer ako se levica ne oslobodi iluzija koje sam opisao u ovom tekstu, zasluženo će postati politički irelevantna.