Postoje muzeji u koje uđete da biste nešto naučili, a postoje i oni iz kojih izađete sa osećajem da ste na trenutak nekome pozajmili život. Titov muzej u Sarajevu pripada ovoj drugoj kategoriji.

Muzej posvećen Titu se nalazi u centru grada i spolja ne obećava naročitu vremensku mašinu.
Ali postoji jedan detalj koji odmah pravi malu ironiju: ako nemate karticu za plaćanje, nećete ući. Deset konvertibilnih maraka, nešto manje od pet evra, prođe kroz terminal, gvozdena kapija se otvara i odjednom ste unutra,  u Jugoslaviji, ili barem u njenoj vrlo pažljivo složenoj muzejskoj verziji.

A onda sa zvučnika počinje Tito.

Ne jedan Tito. Govori Tita koji se smenjuju, ponavljaju i lebde iznad čitave postavke dok prolazite između zastava, grbova, novinskih isečaka, fotografija i predmeta koji su nekada bili toliko obični da ih niko nije smatrao vrednim čuvanja.

Dobro ima i malo muzike, repertoar svima koji su odrasli u SFRJ dobro je poznat: „Zemljo moja“, „Od Vardara pa do Triglava“, pa opet Titov govor.

Singl ploča sa himnom SFRJ, foto: Danas.rs

I upravo tu muzej postaje zanimljiv.

Jugoslavija nije počinjala od Tita, nego od fiće

Prvi deo postavke više liči na garažu nego na istorijski muzej.

Tu su makete policijskih automobila, među kojima je, naravno, i fića — Zastava 750, automobil koji je iz fabrike u Kragujevcu izašao u stotinama hiljada primeraka i postao jedno od najprepoznatljivijih vozila jugoslovenskog svakodnevnog života.

A onda, negde na polici, Pony.

Danas deluje gotovo smešno mali, kao bicikl koji bi neko ostavio detetu. U Jugoslaviji je bio mnogo više od toga. Prvi Pony proizveden je u fabrici Rog u Ljubljani 1964. godine, a model je toliko brzo postao hit da je 1969. činio 43 odsto Rogove proizvodnje. Iste godine Rog je proizvodio čak 57 odsto svih bicikala u Jugoslaviji.

Dakle, Pony nije samo bio bicikl na kojem se učilo voziti.

Bio je deo infrastrukture jednog detinjstva.

Predmeti koje više ne znamo da koristimo

A onda dolazi telefon.

Ovakav kutak je imala svaka kuća osamdesetih, foto: Danas.rs

Ne smartfon. Ne fiksni telefon sa ekranom i 38 opcija. Telefon.

Pored njega debeli telefonski imenik — ona ogromna knjiga koju ste morali da imate kod kuće ako ste želeli da pozovete nekoga čiji broj ne znate. Danas bi nam bilo potrebno objašnjenje zašto je knjiga sa telefonskim brojevima uopšte postojala.

Tu su i JAT-ove torbe, radio-aparati, delovi automobila, novčanice, predmeti iz svakodnevice.

I shvatite da najveći luksuz ovog muzeja nije Tito.

To je mogućnost da vidite koliko brzo stvari koje su nekada bile potpuno normalne postanu arheološki predmeti.

Dnevna soba koja je ostala zamrznuta

U sledećoj prostoriji postavka se pretvara u dnevnu sobu.

Stari televizori, naravno sa miljeima. Video-rekorder. Kasete. Radio-aparati u velikim drvenim kućištima. Omoti i snimci serija, singlova i ploča.

Sve ono što je nekada činilo dnevni boravak.

Danas bi takva soba izgledala kao scenografija za film o budućnosti u kojem neko pokušava da rekonstruiše prošlost.

Posebno je dobar trenutak kada ugledate autogram Zdravka Čolića uz ploču „Druže Tito, mi ti se kunemo“.

Jer Jugoslavija je, izgleda, mogla da bude istovremeno i država, i ideologija, i televizijski program, i ploča koju neko pušta subotom uveče.

Osim ozbiljnih govora, imao je i nešto ozbiljnije za novu godinu, foto: Danas.rsA onda se pojavi Tito

Tek kada prođete kroz sve te predmete, počinjete da shvatate koliko je Tito zapravo prisutan u muzeju.

Ne kao predsednik, već kao  dekoracija svakodnevice.

Njegovo lice je na goblenima koje su žene vezle kod kuće i kačile na zidove. Na pločama su njegovi govori. Na fotografijama je Tito sa vojskom, decom, državnicima, radnicima.

Tito u svečanoj uniformi, foto: Danas.rs

Tu je ordenje, činovi, fotografije vojnika i pisma koja su slali kući.

I novine.

Posebno one koje su izašle nakon njegove smrti.

Tito je umro 4. maja 1980. godine u Ljubljani, a u Jugoslaviji je odmah proglašeno sedam dana žalosti. Za to vreme otkazivani su sportski i kulturni događaji, zabavni programi, a televizijski i radijski program prilagođen je državnoj žalosti.

Sedam dana tišine.

Značke, danas ne postoje, ali tada se na njima nalazilo sve što je važno, foto: Danas.rsPioniri

A onda dolazi deo koji je možda najzanimljiviji.

Pioniri.

Kape, marame, značke, sve što je činilo malog pionira. Tu su i crteži i sastavi koje su deca pisala o Titu. A pisala su svake godine, bar dva puta.  Sastavi pisani dečijom rukom su tako politički ozbiljni. Za današnje vreme, previše obojeni. Verovatno i za tadašnje, ali to nije smeo niko da kaže.

Tu su i knjige, bajke, školska literatura, ali i spomenari, ako ste mlađi to vam je kao neka pretača društvenih mreža.

Izbor je bio mali, uniformisan, ali ove cipele biste mogli da nosite i danas, foto: Danas.rsNajčudniji eksponat je onaj koji nije iz muzeja istorije

I onda primetimo nešto zanimljivo: među svim tim predmetima ima i dvoje stranaca.

Dugo stoje ispred vitrine. Gledaju predmete, čitaju objašnjenja, skeniraju QR kodove.

Možda je njima sve ovo egzotično. Možda je upravo to najbolji dokaz da je muzej uspeo.

Jer kada svakodnevne stvari počnu da izgledaju kao istorija, znate da je prošlo dovoljno vremena.

I onda shvatite da je Jugoslavija imala marketing.

Poslednji deo muzeja je gotovo komičan.

Nema više Tita, vojske i pionira. Tu je Jugoslavija kao potrošačka zemlja.

Cipele iz Borova koje bi, uz malo modne hrabrosti, mogle da se nose i danas. Knjige o nezi. Kozmetika. Rexona. Paloma Picasso.

Muški deo garderobe dobija svoje junake: Brion i Pino Silvestre, prepoznatljiv po zelenoj bočici koja izgleda kao da je preživela nekoliko decenija bez ikakve potrebe da se promeni.

A onda reklame.

Kinder Lada, proizvodi domaće industrije, ambalaže koje smo nekada bacali bez razmišljanja. I mleko u plastičnoj kesi.

Možda je upravo ta kesa jedan od najboljih eksponata u celom muzeju.

Ne zato što je bila naročito lepa. Nego zato što niko tada nije mislio da će jednog dana neko morati da je izloži iza stakla da bi nam objasnio kako smo kupovali mleko.

Karta Jugoslavije, foto: Danas.rsMuzej koji zapravo nije o Titu

Na kraju, kada izađete iz muzeja, najzanimljivije je to što ste shvatili da niste gledali samo Tita.

Gledali ste jednu državu kroz njene sitnice.

Telefon koji više niko ne koristi. Bicikl koji je bio statusni simbol detinjstva. Ploče. JAT. Fiću. Pionirsku maramu. Goblen. Video-kasetu. Parfem. Cipele. Novčanicu. Plastičnu kesu za mleko.

U ovom stančiću u Sarajevu je toliko detalja, da u njemu možete da ostanete satima. Samo ako ste nostalgični.

Tito je svuda, ali Jugoslavija je zapravo skrivena između njega.

I možda je zato ovaj mali muzej u Sarajevu zanimljiviji nego što na prvi pogled deluje. Ne pokušava samo da vam objasni kako je izgledala jedna država.

Pokazuje vam kako je izgledao život u njoj. Ako ga se ne sećate.