O nastanku štapića koje Kinezi, ali i drugi Azijski narodi koriste tokom jela, postoje mnoge legende, ali se pravo objašnjanje krije u kineskim običajima.

Štapići kao pribor za jelo su se prvi put pojavili tokom dinastije Šang, izmedju XVI i XI veka p.n.e.

Jeftine izrade i laki za rukovanje brzo su se odomaćili u Kini, a zatim i u većem delu Azije.

"Upotreba štapića je svakako izraz rafinmana", smatra francuski sociolog i antropolog Žan Pjer Pulen, autor "Rečnika prehrambenih kultura" (Dictionnaire des cultures alimentaires), za razliku od nekadašnjih evropskih trpeza na kojima su se namirnice sekle oružjem kako bi se istakao način na koji je aristokratija prigrabila vlast u državi, a to je nasilje.

U Kini se, pak, napredovanje na društevnoj lestvici ostvarivalo izučavanjem matematike i poezije.

Hladnom oružju - noževima i viljuškama, tako nije bilo mesto na stolu. Svo "nasilje" se zadržavalo u kuhinji gde su se namirnice sekle, ne samo iz praktičnih razloga, već i da bi se izbeglo da gostu bude prinet velik komad mesa koji bi ga potsetio na ubijenu životinju, dodaje Pulen.

Korišćenje štapića upućuje na blagost i dobronamernost, naveo je Pulen u izjavi za Frans annter.

Prema jednoj legendi, štapiće je izmislio prvi kineski car Ju Veliki koji je strahujući da bude ubijen, zabranio upotrebu noževa i viljušaka.

Jednom prilikom je bio toliko gladan da nije mogao da sačeka da se jelo ohladi te je iščupao dve grančice s kojima se poslužio kao hvataljkom, dodaje Pulen.

Mada se svi istoričari ne slažu oko porekla štapića, jedno je sigurno - jako su korisni za one koji ih redovno upotrebljavaju.

Naime, njihovim rukovanjem pokreće se više od 30 zglobova i 50 mišića na prstima, šakama i rukama.