Kada se menjaju pravila koja uređuju važnu društvenu oblast, ona moraju biti jasna, predvidiva i jednaka za sve. To važi i za visoko obrazovanje. Zato se pitanje dolaska stranih univerziteta ne može posmatrati samo kroz njihov akademski ugled ili potencijalne koristi, već i kroz pravila po kojima će postati deo našeg obrazovnog sistema.

Ulazak uglednih stranih univerziteta na srpsko tržište visokog obrazovanja mogao bi da donese značajne prednosti. Proširio bi izbor studijskih programa, podstakao konkurenciju, obogatio akademski prostor i doprineo međunarodnoj prepoznatljivosti domaćih visokoškolskih ustanova.

Ipak, suštinsko pitanje ne bi trebalo da bude da li će strani univerziteti postati deo našeg sistema visokog obrazovanja, već pod kojim uslovima će im to biti omogućeno.

U pravnoj državi legitimitet odluke ne može počivati samo na dobrim namerama. Pravna sigurnost ne počinje trenutkom kada zakon stupi na snagu, već onda kada svaki učesnik unapred zna kako će se taj zakon primenjivati. Suština je u uspostavljanju procedure koja je unapred poznata, transparentna i jednaka za sve.

Ovaj princip prevazilazi temu stranih univerziteta. Svaka krupnija reforma u visokom obrazovanju – bilo da je reč o osnivanju novih visokoškolskih ustanova, izmenama uslova za akreditaciju ili uvođenju novih modela studiranja – mora da počiva na jednakosti i predvidivosti. Zato je važno da se ovakva pitanja razmatraju pre svega kroz pravna načela, a ne kroz prizmu trenutnih političkih interesa.

Država svakako nije dužna da štiti domaće univerzitete od zdrave konkurencije, ali isto tako ne sme stranim univerzitetima da obezbedi povlašćen položaj. NJena obaveza je da postavi jednake uslove za sve koji žele da budu deo sistema visokog obrazovanja.

Pritom, samo pozivanje na činjenicu da je neki univerzitet već akreditovan u matičnoj državi ne bi trebalo da bude dovoljno. To svakako jeste relevantan element postupka koji treba uvažiti, ali samo postojanje takve akreditacije ne daje odgovore na suštinska pitanja: pod kojim uslovima će se nastava izvoditi u Srbiji, ko će kontrolisati akademske standarde i ko garantuje prava upisanih studenata.

Drugim rečima, ovde se ne radi o tome da li stranu akreditaciju treba „priznati“ ili „odbaciti“. Radi se o tome šta ona tačno dokazuje u našem sistemu visokog obrazovanja, šta još mora biti stručno provereno i koja je institucija nadležna da tu proveru sprovede.

Nedavna rasprava o zakonodavnim izmenama pokazala je koliko brzo suština skrene u političku polemiku. Umesto analize procedura, pažnja javnosti preusmerena je na to ko je „za“, a ko „protiv“ stranih univerziteta. Političke rasprave prolaze, ali pravila ostaju. Zato je važno kakva će ona biti.

Zakon ne sme da se piše za jedan slučaj, jednu instituciju ili jedan politički trenutak. On mora biti dovoljno opšti da obuhvati sve uporedive situacije, a dovoljno precizan da spreči proizvoljnost i nejednak tretman.

Međutim, ni najbolje zakonsko rešenje neće ostvariti svoju svrhu bez institucija koje će ga dosledno i nepristrasno primenjivati. Zato presudnu ulogu moraju imati stručna i nezavisna tela nadležna za akreditaciju i obezbeđenje kvaliteta u visokom obrazovanju.

Politika treba da odredi razvojne prioritete i stvori uslove za nove inicijative, ali ocena ispunjenosti akademskih standarda mora ostati isključivo u nadležnosti tih tela. Samo tako se može očuvati poverenje u institucionalni sistem.

Upravo zato, najveću zaštitu treba da imaju studenti. Oni moraju biti sigurni da diploma koju stiču ima jednaku vrednost i da počiva na proverljivim standardima, bez obzira na to ko je osnivač visokoškolske ustanove ili iz koje države ona dolazi.

Pitanje stranih univerziteta nije pitanje političkog opredeljenja. To je pitanje pravila po kojima želimo dalje da razvijamo sistem visokog obrazovanja u Srbiji.

Autor je advokat

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.